ISPITIVANJE, OCENJIVANJE I VREDNOVANJE ZNANJA I NAPREDOVANJA UČENIKA

У систему васпитања и образовања, праћење, проверавање и вредновање, односно процењивање знања има посебан положај као део од суштинског значаја. О томе говори чињеница да је оцењивање формално регулисано посебним прописима, да постоји посебна научна дисциплина (докимологија) која се бави питањима процењивања знања, као и да будући и садашњи наставници имају обавезу изучавања проблема оцењивања, а сви наставници током рада обавезу проверавања и усавршавања сопствених мерила процењивања знања и давања оцена.
Проверавање и процењивање знања има вишеструку улогу. Наставницима омогућава да сазнају у којој мери су ученици усвојили наставне садржаје и стекли одређена знања и да добију повратну информацију о свом наставном раду, о примењеним наставним методама и облицима рада, како би могли да га евентуално побољшају. Обзиром да је оцењивање успеха ученика сталан образовно-васпитни поступак, начин рада наставника је на сталној провери.
Оцена није само констатација знања, она има, осим педагошких, посебне психолошке, социјалне и друге импликације. Ученику се оцењивањем омогућава да добије повратну информацију о свом раду, исказаном знању и залагању и да открије вредност метода учења и свогангажовања у остварењу школских захтева. Оцењивање, а не само оцена, има својеврсну мотивациону улогу у јављању или наглашавању одређених мотива, повећању нивоа аспирације и планирању наредних активности. Осим тога, оцењивање је један од можда пресудних фактора школске средине који утичу на формирање особина личности, првенствено на изграђивање одговарајуће слике о себи, затим осећања сигурности, компетентности и самоуверености. Оцењивање и школске оцене имају и шири утицај на афирмацију ученика у свом одељењу и школи, међу школским друговима и наставницима, у породици, од родитеља а и од осталих познаника. Оцене имају далекосежни социјални утицај обзиром да одређују могуђност избора одређене школе, факултета, занимања, стипендија и повластица, а тиме и друштвени и материјални положај појединца.
Свака оцена има троструку улогу:
информативну – да благовремено обавести ученика, родитеље и одељењско веће о успеху појединог ученика, наставника о резултатима његовог рада, а заинтересоване институције о остваривању наставних задатака и садржаја
мотивациону – да подстиче ученике на веђе ангажовање и систематски рад
усмеравајућу– да ученика оспособљава за објективну процену постигнућа, да буде основа за утврђивање узрока заостајања и тешкоћа у напредовању ученика и предузимање одговарајућих мера

Да би оцена била подстицај за даљи рад и залагање ученика, она мора пре свега да буде јавна и образложена. Познавање резултата делује мотивационо и подстиче ученика на рад. Образложење мора да буде јасно, прилагођено узрасним карактеристикама ученика.Временски размак између учениковог одговора и образложења оцене треба да је што краћи јер тако најповољније утиче на мотивацију. Манир појединих наставника да не уписују оцену у одељењу, одмах након одговора ученика, израз је њихове несигурности, сумње у исправност своје одлуке и страха од реакције ученика у одељењу. Држање ученика у неизвесности је демонстрација силе надређеног положаја наставника, слично као строго оцењивање, давање великог броја слабих оцена, али није пут којим се изграђује ауторитет наставника. Повремено, поједини наставници саопштавају ученику оцену, али уз исмевање и омаловажавање. Непоштовање личности ученика не само што је недопустиво било ком наставнику, већ може имати непредвидиве негативне последице (и за наставника и за ученика). Наставник је дужан да подстиче развој личности ученика, његових вештина, ставова и вредности, да изграђује његов позитиван однос према школи и образовању и да подстиче мотивацију ученика да даље учи, образује се и развија се.
Како постићи већу објективност оцењивања или који су поступци за повећање тачности оцењивања знања? Упознавање са законитостима деловања субјективних фактора у оцењивању треба сваког наставника да упути на преиспитивање своје праксе при оцењивању, на благовремено оцењивање и јавно и образложено саопштавање оцена, на коришћење разноврских поступака за процену знања, нарочито на комбиновање испитивања тестовима знања са традиционалним поступцима, на учесталије, редовно оцењивање мањих целина, на што свестраније вредновање стицања знања. Посебно, наставници треба да се преиспитају о психолошким импликацијама својих оцена, о њиховом утицају на развој личности ученика.